Пређи на садржај

Сеиџи Озава

С Википедије, слободне енциклопедије
Сеиџи Озава
Озава 1963. године
Име по рођењу小澤 征爾
Датум рођења(1935-09-01)1. септембар 1935.
Место рођењаМукден, Јапанско царство
Датум смрти6. фебруар 2024.(2024-02-06) (88 год.)
Место смртиТокио, Јапан
ОбразовањеМузичка школа Тохо Гакуен
СупружникМики Ирие
Веб-сајтwww.ozawa-festival.com

Сеиџи Озава (јап. 小澤 征爾; Мукден, 1. септембар 1935 — Токио, 6. фебруар 2024) био је јапански диригент познат по свом раду са Симфонијским оркестром Сан Франциска, Симфонијским оркестром Торонта, Бечком државном опером и Бостонским симфонијским оркестром, чији је музички директор био 29 година. Добитник је бројних међународних награда.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Ране године

[уреди | уреди извор]

Озава је рођен 1. септембра 1935. од јапанских родитеља у граду Мукдену (данашњи Шенјанг у Кини) којег су 1935. под окупацијом држали Јапанци. Када се његова породица вратила у Јапан 1944. године, почео је да учи клавир код Ноборуа Тојомасуа, интензивно проучавајући дела Јохана Себастијана Баха. Након што је 1950. завршио средњу школу Сеиџи је сломио два прста играјући рагби. Пошто није могао да настави са учењем клавира, Хидео Саито, његов учитељ у музичкој школи,[1] довео је Озаву на извођење Бетовеновог Концерта за клавир бр. 5. Овај концерт је Озави померио музички фокус са клавира на дириговање.[2] Ишао је у музичку школу Тохо Гакуен, где је дипломирао 1957.[3] [4]

Међународна каријера

[уреди | уреди извор]

Скоро деценију након спортске повреде, Озава је освојио прву награду на Међународном такмичењу диригента оркестара у Безансону, Француска. Овај успех је довео до позива Чарлса Минха, тада музичког директора Бостонског симфонијског оркестра, да похађа Центар музике Беркшир (енгл. Berkshire Music Center), који се сада зове: Центар музике Тенглвуд (енгл. Tanglewood Music Center), где је студирао са Пјером Монтеуком.[5] Озава је 1960. освојио Награду Кусевицки за изванредног студента дириговања, највећу част Тенглвуд центра. Добивши стипендију за студије дириговања код познатог аустријског диригента Херберта фон Карајана, Озава се преселио у Западни Берлин. Под паском фон Карајана, Озава је привукао пажњу истакнутог диригента Леонарда Бернштајна. Бернштајн га је потом именовао за помоћника диригента Њујоршке филхармоније где је био ангажован током сезона 1961–1962 и 1964–1965. Док је био са Њујоршком филхармонијом, Озава је имао свој први професионални концерт са Симфонијом Сан Франциска 1962. [6] Озава је једини диригент који је учио и код Карајана и код Бернштајна.[7]

У децембру 1962. године Озава је био умешан у контроверзу са престижним јапанским НХК симфонијским оркестром када су поједини чланови оркестра, незадовољни његовим стилом и личношћу, одбили да свирају под њим. Уместо тога, Озава је дириговао ривалским Јапанским филхармонијским оркестром.[8] Од 1964. до 1968. године, Озава је био први музички директор Равинија фестивала, летњег дома Чикашког симфонијског оркестра. Године 1969. био је главни диригент овог фестивала.

Озава је имао ангажман као музички директор Симфонијског оркестра у Торонту од 1965. до 1969. и Симфонијског оркестра Сан Франциска од 1970. до 1977. године. Године 1972. предводио је Симфонију из Сан Франциска у њеним првим комерцијалним снимцима музике инспирисаном Ромеом и Јулијом Вилијама Шекспира. Године 1973. повео је оркестар из Сан Франциска на европску турнеју, која је укључивала и концерт у Паризу. Био је умешан у спор 1974. са комитетом свирача Симфоније Сан Франциска који је ускратио мандат тимпанисткињи Елејн Џонс и фаготисту Рјохеију Накагави, двома младих музичара које је одабрао лично Озава.[9] Озава је у Сан Франциску, као гостујући диригент, дириговао још концертом из 1978. године са музиком из балета Чајковског Лабудово језеро.

Бостонски симфонијски оркестар

[уреди | уреди извор]
Спољашњи аудио-запис
Снимак Озавиног дириговања опером Пјотра Иљича Чајковског Пикова дама, Опус. 68 са Владимиром Атлантовим, Мирелом Френи и Бостонским симфонијским оркестром (1992) Линк на archive.org

Између 1964. и 1973. Озава је дириговао разним оркестрима. 1973. постао је музички директор Бостонског симфонијског оркестра 1973. и ту је остао 29 година, што је најдужи стаж било ког музичког директора, надмашивши 25 година које је имао Сергеј Кусевицки.[6]

Озава је своју прву Награду Еми добио 1976. године за телевизијску ПБС серију Бостонског симфонијског оркестра под насловом Вечер у симфонији. Године 1994. Бостонски симфонијски оркестар је посветио своју нову концертну дворану у Тенглвуду "Сеиџи Озава Хол" у част његове 20. сезоне са оркестром. Године 1994. добио је свој други Еми за индивидуално достигнуће у културном програму за Дворжака у Прагу: Прослава.[6]

У децембру 1979, Озава је дириговао монументалном изведбом Бетовенове Девете симфоније у Централној филхармонији Пекинга.[10] Ово је био први пут, од 1961. године, да је Бетовенова Девета симфонија уживо изведена у Кини.[10]

У настојању да споји јапанске оркестре и извођаче са међународним уметницима, Озава је, заједно са Казујошијем Акијамом, основао Саито Кинен оркестар 1992. Од свог настанка, оркестар је стекао истакнуту позицију у међународној музичкој заједници.[11] Озава и виолончелиста и диригент Мстислав Ростропович формирали су путујућу музичку групу у каснијим фазама Ростроповичовог живота, са циљем да одржавају бесплатне концерте и буду ментори студентима широм Јапана.[12]

Исте године Озава дебитује са Метрополитен опером у Њујорку. Био је у центру контроверзе 1996–1997 кад је захтевао нагле промене у Музичком центру Тенглвуд, због чега су Гилберт Калиш и Леон Флајшер поднели оставке у знак протеста.[13] Потоња критика Грега Сандоуа изазвала је велику пажњу у штампи.[14] [15] [16]

Озава је дириговао међународним извођењем Бетовенове Оде радости на церемонији отварања Зимских олимпијских игара 1998. у Нагану, Јапан. Озава је дириговао оркестром и певачима у Нагану, а придружили су му се и хорови из Пекинга, Берлина, Кејптауна, Њујорка и Сиднеја – као и публика на Олимпијском стадиону у Нагану. Ово је био први пут да је симултано изведен међународни аудио-визуелни перформанс.[17] [18] [19]

Озава је био заговорник класичне музике 20. века, диригујући премијерама бројних дела, укључујући Полифонију из Сан Франциска Ђерђа Лигетија 1975. године и оперу Свети Франсоа Асишки Оливијеа Месијана 1983. године. Такође је постао познат по својој неортодоксној диригентској гардероби, где је носио традиционалну свечану хаљину са белом долчевицом, а не уобичајену уштиркану кошуљу, прслук и белу кравату.[20]

Јапанска влада је 2001. године одала почаст Озави за заслуге у култури.[21]

Од 2002. године

[уреди | уреди извор]

Године 2002, Озава се повукао са места музичког директора Бостонског симфорнијског оркестра да би постао главни диригент Бечке државне опере.[22] Истовремено Озава наставља да ради као наставник и администратор у Музичком центру Тенглвуд. На Нову годину 2002. Озава је дириговао Бечким новогодишњим концертом. 2005. је основао је Оперу Номори у Токију и дириговао је опером Електра Рихарда Штрауса.[23] Дана 1. фебруара 2006. године, Озава је морао да откаже све своје диригентске ангажмане због болести, укључујући упалу плућа и шиндре. Дириговању се вратио у марту 2007. у Токијској опери Номори.[24] Озава се повукао са функције у Бечкој државној опери 2010. године, где га је наследио Франц Велзер-Мест.[25]

Озава (у средини) са породицом у друштву америчког државног секретара Џоном Керијем снимљено 6. децембра 2015. на вечери у Кенеди центру у Вашингтону.

Октобра 2008. Озава је одликован Јапанским Орденом културе, за који је у Царској палати одржана церемонија доделе награда. Добитник је 34. Музичке награде Сунтори (2002) и Награде за изврсност Међународног центра у Њујорку.

Дана 7. јануара 2010, Озава је објавио да отказује све ангажмане на шест месеци како би се подвргнуо лечењу рака једњака.[26] [27] Остали Озавини здравствени проблеми укључују упалу плућа[28] и операцију доњег дела леђа.[29] Након дијагнозе рака, Озава и романописац Харуки Мураками започели су серију од шест разговора о класичној музици који чине основу за књигу Апсолутно о музици.[30]

Почасни докторати

[уреди | уреди извор]

Озава има почасне докторске дипломе са Универзитета Харвард, Музичког конзерваторијума Нове Енглеске, Универзитета Масачусетс Амхерст, Националног универзитета музике у Букурешту и Колеџа Витон. Почасни је члан Међународног музичког савета.[31]

Лични живот

[уреди | уреди извор]

Озава има три брата (Катсуми, Тошио и Микио).[32] Озава је ожењен са Мики Ирие („Вера“), бившом манекенком и глумицом, рођеном 1944. у Јокохами и која је четвртина Рускиња и три четвртине Јапанка; [33] претходно је био ожењен пијанисткињом Кјоко Едо.[12] Озава има двоје деце са Ирие, ћерку по имену Сеиру и сина по имену Јукијоши.[32]

Извори

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Seiji Ozawa”. Naxos. Архивирано из оригинала 21. 8. 2016. г. Приступљено 17. 8. 2009. 
  2. ^ „Seiji Ozawa at the Kennedy Center Honors”. YouTube. 
  3. ^ Reitman, Valerie (9. 3. 2000). „Crash Course in Passion”. Los Angeles Times (на језику: енглески). Приступљено 27. 7. 2020. 
  4. ^ Iuchi, Chiho (2. 12. 2017). „Master class: Conductor Seiji Ozawa passes on his knowledge to a new generation”. The Japan Times (на језику: енглески). Приступљено 27. 7. 2020. 
  5. ^ „Keeping Time at Tanglewood”. Operanews.com. Приступљено 6. 1. 2016. 
  6. ^ а б в „Seiji Ozawa (Conductor) – Short Biography”. Bach-cantatas.com. Приступљено 6. 1. 2016. 
  7. ^ „Ozawa Seiji: The Self-Made Maestro”. 10. 7. 2018. 
  8. ^ Nakasone, Yasuhiro (1999). The Making of the New Japan: Reclaiming the Political Mainstream. trans. Lesley Connors. Routledge. стр. 170—171. ISBN 978-0-7007-1246-5. 
  9. ^ "Two Musicians Reinstated for a Year in Coast Dispute" by Lacey Fosburgh, The New York Times, August 2, 1974
  10. ^ а б „Sounds of Joy in China”. Christian Science Monitor. 2. 1. 1980. ProQuest 1039254269. 
  11. ^ „Archived copy”. Архивирано из оригинала 2. 11. 2012. г. Приступљено 12. 2. 2009. 
  12. ^ а б Lakshmanan, Indira (20. 9. 1998). „His Other Life in Japan”. The Boston Globe. Приступљено 30. 12. 2015. 
  13. ^ Tommasini, Anthony (31. 3. 2002). „MUSIC; A Last Bow, To Polite Applause”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 8. 12. 2019. 
  14. ^ Sandow, Greg (15. 12. 1998). „Conduct(or) Unbecoming the Boston Symphony”. The Wall Street Journal. gregsandow.com. Приступљено 18. 7. 2013. 
  15. ^ Dezell, Maureen (16. 12. 1998). „Ozawa's supporters rebut Journal attack”. The Boston Globe. gregsandow.com. Приступљено 18. 7. 2013. 
  16. ^ Dezell, Maureen (25. 12. 1998). „Beleaguered BSO Answers Wall Street Journal Attack”. The Boston Globe. gregsandow.com. 
  17. ^ Strom, Stephanie (7. 2. 1998). „THE XVIII WINTER GAMES: OPENING CEREMONIES; The Latest Sport? After a Worldwide Effort, Synchronized Singing Gets In”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 19. 8. 2021. „the first time that images and sounds from around the globe were united in a simultaneous live performance.” 
  18. ^ Frey, Jennifer; Sullivan, Kevin (7. 2. 1998). „Washingtonpost.com: A Warm Welcome at the Winter Olympics”. Washington Post. Приступљено 19. 8. 2021. 
  19. ^ The Opening Ceremony media guide : the XVIII Olympic Winter Games, Nagano 1998 / NAOC (на језику: енглески), The Organizing Committee for the XVIII Olympic Winter Games, Nagano 1998. Nagano, фебруар 1998, Приступљено 19. 8. 2021 
  20. ^ "Ozawa: A pioneer who dedicated his life to Western music" by Anne Midgette, The Washington Post, December 5, 2015
  21. ^ "Cultural Highlights; From the Japanese Press (August 1 – October 31, 2001)," Архивирано септембар 27, 2011 на сајту Wayback Machine Japan Foundation Newsletter, Vol. XXIX, No. 2, p. 7.
  22. ^ "Ozawa to Quit Boston Symphony, Adding to a Void on U.S. Podiums" by Ralph Blumenthal, The New York Times, June 23, 1999.
  23. ^ "Seiji Ozawa Inaugurates Tokyo Opera Nomori with Elektra; Outlines Future Seasons" Архивирано новембар 27, 2019 на сајту Wayback Machine, Opera News, March 30, 2005
  24. ^ Matthew Westphal (21. 3. 2007). „Seiji Ozawa Returns to Podium After More Than a Year”. Playbill Arts. Приступљено 12. 10. 2007. 
  25. ^ Matthew Westphal (6. 6. 2007). „Vienna State Opera Appoints Dominique Meyer Its Next Director, with Franz Welser-Möst as Music Director”. Playbill Arts. Приступљено 12. 10. 2007. 
  26. ^ „Opera News > the Met Opera Guild”. www.metoperafamily.org. Архивирано из оригинала 11. 2. 2010. г. 
  27. ^ „Ozawa Discloses Cancer and Cancels Concerts for 6 Months”. The New York Times. 14. 4. 1994. Приступљено 30. 12. 2015. 
  28. ^ „Conductor Seiji Ozawa vows to return to work”. BBC News. 13. 3. 2012. Приступљено 25. 12. 2014. 
  29. ^ „Japanese conductor Seiji Ozawa beats cancer, plans opera”. South China Morning Post. 5. 8. 2014. Приступљено 25. 12. 2014. 
  30. ^ Vishnevetsky, Ignatiy (14. 11. 2016). „Haruki Murakami prods a great conductor for insight in Absolutely On Music”. The A.V. Club. Onion Inc. Приступљено 16. 11. 2016. 
  31. ^ „Members of Honour”. 
  32. ^ а б Lakshmanan, Indira (20. 9. 1998). „Orchestrating Family Life in Japan”. The Boston Globe. Приступљено 30. 12. 2015. 
  33. ^ „Miki Irie, biography”. Приступљено 16. 11. 2020. , IMDb..

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Сеиџи_Озава&oldid=28778556”